Da bih objasnio sav uzas koji prezivljavam, dovoljno je da kazem da imam sestru koja je sedam godina starija od mene. Da bi uzas bio kompletniji, zavrsila je Dizajnersku skolu, a sada studira slikarstvo. Umetnici!
Ne secam se tacno kada je sve to pocelo. Kao kroz maglu dopiru do mene neki detalji: neko udesavanje, sminkanje, dosaptavanje, plakanje, nastupi smeha, neki Cile, neki Goran...
Posto spavamo u istoj sobi, bude me neki jecaji, neko suskanje, zveckanje. Sve sam to stoicki podnosio i cudio se sta to ona radi nocu. Redovno me je budila zbog razlicitih razloga: pisanje dnevnika (sa suzama), vracanje pomocu viska (sa suzama), bacanje tarot karata (sa suzama)...
Roditelji su stisavali moj gnev (koji je nezadrzivo rastao) i govorili: "Pusti je, zaljubila se.''
Kako su godine prolazile, problemi su se produbljivali. Postao sam ne samo mucenik vec i ispovednik. Stalno mi je pricala o raznim Goranima, Dusanima, Nesama, Lukama...
Pocela je da izlazi. Spremanje za to je bilo stvarno nemilosrdno. U kupatilu satima niko nije mogao da udje - totalna okupacija. Pa onda: razbacivanje stvari, sminke, ocaj zbog lose garderobe, polomljenog nokta, bubuljice koja se pojavila i ostali "znacajnih" stvari. A tek telefon. Ta nas je sprava dotukla. Zvoni i danju i nocu i izaziva kod nje razlicite emocije: ili se smeje, pa nas probudi, ili place, pa nas opet probudi. Kada mi treba da telefoniramo, moramo da trazimo dozvolu, jer ce bas tada da je zove "On". Ako "On" ne zove tacno u minut, oci joj se pune suzama, koje obicno prerastaju u bujicu.
Najcudnije od svega je to sto "On" brzo postaje "on". I onda - sve iz pocetka.
Necu vise o tome da pisem - ko zna kakav cu ja biti.
Filip Bihelovic II-9, 1997.g.