Jednog jutra se spremite i podjite s njima na posao. Idite pravo kod njihovog sefa i popricajte malo s njim o svojim roditeljima. Pitajte ga da li se dolicno ponasaju, da li redovno dolaze na posao i posebno se zainteresujte da li ometaju druge dok rade. Povremeno znacajno klimajte glavom, slazite se sa svim sto sef kaze i ponovite vise puta onu cuvenu recenicu: "Isto im to i ja govorim, al' sta vredi kad nece da me slusaju!"
Naravno, jos bolje bi bilo kada bi taj vas razgovor mogle da slusaju i sve kolege i koleginice vasih roditelja. U tom slucaju biste mogli da pozovete svoje roditelje da pred svima njima javno obecaju da ce se u sledecem polugodistu vise truditi i postici bolji uspeh.
Na rastanku se jos malo pozalite na roditelje i ispricajte nekoliko detalja iz porodicnog zivota - na primer kako je mama greskom stavila i tatinu carapu u masinu pa su vam sad sve majice sivo-plave ili kako je tata probao da popravi fasung za sijalicu pa je ceo komsiluk ostao bez struje.
Recite kako vi prosto vise nemate snage da sa njima izašete na kraj i zamolite sefa da ih on malo pritegne i dovede u red. I na kraju, izvadite 100 grama kafice ili cvece (ukoliko je sef zena) i predajte to "kao mali znak paznje".
Ako i posle svega vasi roditelji ne shvate kako se vi osecate kad oni idu u vasu skolu na roditeljski sastanak - bojim se da vam ne preostaje nista drugo nego da sto pre maturirate.
Dobra vest za vas: na fakultetu nema roditeljskih sastanaka.
(Iz knjige Kako da najlakse upropastite svoje dete, Nadezde Milenkovic)