Jednog jutra se spremite i pođite s njima na posao. Idite pravo kod njihovog šefa i popričajte malo s njim o svojim roditeljima. Pitajte ga da li se dolično ponašaju, da li redovno dolaze na posao i posebno se zainteresujte da li ometaju druge dok rade. Povremeno značajno klimajte glavom, slažite se sa svim što šef kaže i ponovite više puta onu čuvenu rečenicu: "Isto im to i ja govorim, al' šta vredi kad neće da me slušaju!"
Naravno, još bolje bi bilo kada bi taj vaš razgovor mogle da slušaju i sve kolege i koleginice vaših roditelja. U tom slučaju biste mogli da pozovete svoje roditelje da pred svima njima javno obećaju da će se u sledećem polugodištu više truditi i postići bolji uspeh.
Na rastanku se još malo požalite na roditelje i ispričajte nekoliko detalja iz porodičnog života - na primer kako je mama greškom stavila i tatinu čarapu u mašinu pa su vam sad sve majice sivo-plave ili kako je tata probao da popravi fasung za sijalicu pa je ceo komšiluk ostao bez struje.
Recite kako vi prosto više nemate snage da sa njima izađete na kraj i zamolite šefa da ih on malo pritegne i dovede u red. I na kraju, izvadite 100 grama kafice ili cveće (ukoliko je šef žena) i predajte to "kao mali znak pažnje".
Ako i posle svega vaši roditelji ne shvate kako se vi osećate kad oni idu u vašu školu na roditeljski sastanak - bojim se da vam ne preostaje ništa drugo nego da što pre maturirate.
Dobra vest za vas: na fakultetu nema roditeljskih sastanaka.
(Iz knjige Kako da najlakše upropastite svoje dete, Nadežde Milenković)