Cas pocinje kad zvoni ili kad profesor dodje. Sto se tice zvona to je samo zvanicno, a to sto se tice profesora to je cinjenica. A kad profesori dolaze na cas? Nakon pet minuta, posle zvona, evo ih, idu. Polako izlaze, doteruju prsluk ili sako. Izgleda kao da su se pomirili da je bezazleno raditi sa nama. Za njima drugi talas. Izlaze rukom objasnjavajuci nesto sto im se dogodilo (a sta im se tek moze dogoditi kad udju u ucionicu, kakva bi tek onda bila njihova reakcija!). Polako se spustaju niz stepenice, pa onda tu zastanu par trenutaka gde zivo nastavljaju sa pricom. Zatim dugim hodnikom polako, nogu pred nogu kao da imaju sve vreme sveta. I brzo zastanu... pa onda opet produze dalje. Iznenada, desi se da projuri mladji kolega zureci u ucionicu, ostavljajuci oblak prasine iza kojeg se dugo ne pojavljuju nastavnici. Neki cak sacekaju da se opet digne prasina pa opet polako, noga pred nogu. I evo, najzad, stignu do ucionice (pomislili ste da ce uci u nju? Ma kakvi, prica jos nije gotova). Stigavsi do ucionice zaustavljaju se i tu u prici ostaju najduze okrenuti ledjima ucionici u kojoj ucenici prave haos. Drzeci se za bravu oni se okrecu ka njoj, ali, sta bi? Vracaju se jer su propustili nesto vazno u diskusiji. I eto opet se okrecu ka ucionici (hoce li sad uci, sansa, sansa, sansa… nista! - Mihajlo Kostic), prave ponovo korak nazad, dovikujuci nesto svome sagovorniku, nakon cega s puno odlucnosti ulaze u odeljenje pri tome zalupivsi vratima. Jos s vrata dobacuju ucenicima, podignuvsi glas, zasto galame i sto se do sad nisu spremili za cas?!
Sada mozemo da kazemo da je cas poceo. I, u stvari, realizacija predvidjenog programa jos ne. Potrebno je na pocetku stici do stola i zapisati cas. A kako to nasi profesori dolaze do stola? Jedni cine to mirno, dostojanstveno (kao da su profesori na univerzitetu), a drugi pak to cine kao da su usli u odeljenje cudaka. Tako, na primer, nastavnik filozofije pun sebe i velike radoznalosti zalazi medju redove ucenika pri tome praveci izraz lica punog znatizelje kao da ih prvi put vidi (pri tome ruka obavezno u dzepu). Ima i onih (kao nasa razredna) sto upadaju u ucionicu masuci rukama kao neki presrecni skolarac koji je upravo pohvaljen za svoj trud i zuri kod svojih da se pohvali.
Upisivanje casa je sasvim poznata stvar. Upisuje se jedno, a radi se drugo. Nakon sto se ucenici ponovo umire, realizacija predvidjenog casa pocinje.
Dusan Pejic IV-7